Da li je ovo najokrutniji srpski običaj? Užas su gledala čitava sela, jezivo je!
Srpska tradicija prepuna je običaja, verovanja i predanja koja su vekovima oblikovala život ljudi na ovim prostorima. Mnogi od tih običaja sačuvani su do danas kao deo kulturnog nasleđa, dok su neki ostali samo u sećanjima i narodnim pričama. Među njima posebno mesto zauzima lapot, jedan od najmračnijih običaja koji se pominju u narodnoj tradiciji.
O njemu su pisali etnolozi, antropolozi i istoričari, a njegova priča i danas izaziva brojne polemike. Dok jedni smatraju da je reč o stvarnom običaju, drugi veruju da je lapot zapravo legenda sa snažnom moralnom porukom.
Šta je lapot?
Pod pojmom lapot podrazumeva se navodni običaj ubijanja starih i nemoćnih članova porodice kada bi njihovo izdržavanje postalo prevelik teret za zajednicu. Prema predanjima, odluku o tome donosila je porodica, a sam čin često se odvijao uz prisustvo meštana.
Poreklo reči vezuje se za staroslovenski koren „lap“, koji označava nestajanje, iščezavanje ili gubljenje. Srodne reči nalaze se i u pojedinim starim izrazima poput „izlapeo“ ili „lapara“.
Kako je, prema predanju, izgledao ovaj običaj?
U etnografskim zapisima s početka 20. veka mogu se pronaći opisi prema kojima je lapot bio poznat u pojedinim delovima Istočne Srbije, ali i na području današnje Severne Makedonije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine.
Prema beleškama etnologa Tihomir R. Đorđević iz 1918. godine, stariji članovi porodice navodno su usmrćivani motkom, sekirom ili drugim oruđem. U nekim krajevima postojao je običaj da se starcu na glavu stavi kukuruzna kaša, čime se simbolično pokazivalo da ga nije ubila porodica, već glad i nemaština.
Narodna predanja pominju i seoskog telala koji je obilazio domaćinstva i pozivao meštane da prisustvuju događaju.
Legenda koja je vekovima opstala
Mnogi istraživači smatraju da koreni priče o lapotu potiču iz narodnih legendi nastalih još u vreme rimske vlasti i predanja vezanih za lokalne tvrđave i stare zajednice.
Antropološkinja Senka Kovač navodi da se u pojedinim krajevima Istočne Srbije naziv „lapot“ koristio upravo za običaj ubijanja starih osoba, što je dodatno doprinelo njegovom opstanku u kolektivnom sećanju.
Posebno je poznata priča o unuku koji je sakrio svog dedu kako bi ga spasao od lapota. Kada je selo pogodila velika glad, upravo je mudrost starca pomogla meštanima da pronađu rešenje i prežive teška vremena. Ova legenda vekovima se prenosila kao pouka o značaju iskustva i poštovanja prema starijima.
Mit ili istorijska činjenica?
Pitanje da li je lapot zaista postojao i danas je predmet rasprava među naučnicima.
U svojoj studiji iz 1999. godine antropolog Bojan Jovanović izneo je stav da su pojedini raniji istraživači pomešali mit i stvarnost. Prema njegovom tumačenju, priče o lapotu nisu dokaz postojanja stvarnog običaja, već predstavljaju moralne narative kojima se naglašava važnost mudrosti starijih članova zajednice.
Zbog nedostatka pouzdanih istorijskih dokaza, danas preovlađuje mišljenje da je lapot pre svega deo narodnog predanja, a ne potvrđena istorijska praksa.
Opomena iz prošlosti
Bez obzira na to da li je zaista postojao ili je nastao u narodnoj mašti, lapot je ostao jedna od najpoznatijih priča srpske tradicije. Njegova snaga ne leži u pitanju da li se zaista dogodio, već u poruci koju prenosi – da društvo koje zaboravi iskustvo i mudrost svojih najstarijih članova rizikuje da izgubi dragoceno znanje stečeno kroz generacije.
