Stjepo Lukić i Tajna Dugovečnosti kroz Ovčarstvo na Skugriću

Na blagim obroncima sela Skugrić u opštini Modriča, život Stjepa Lukića i dalje je neraskidivo povezan sa prirodom i tradicionalnim ovčarstvom. Ovaj iskusni domaćin već decenijama brižno čuva stado ovaca, a upravo mu jednostavan život na selu pruža energiju i vitalnost i u poznim godinama.

Pramenka – otpornost i prilagodljivost u jednom

Na Stjepovom imanju trenutno se nalazi devet ovaca bosanske pramenke, rase poznate po svojoj izdržljivosti i sposobnosti da opstane u različitim vremenskim uslovima. Ovce ove rase traže malo, ali uzvraćaju mnogo – od kvalitetnog mesa do otpornosti na bolesti.

Kako Stjepo objašnjava, jagnjenje još nije počelo jer je ovan pušten kasnije nego ranijih godina, sa ciljem da se izbegnu hladni zimski uslovi. „Bolje je da se jagnje kada ima trave, nego po zimi“, kaže on.

Najčešći broj jagnjadi po jagnjenju su dva, dok su trojke prava retkost, što dodatno potvrđuje prirodnu selekciju i zdravlje stada.

Od velikog stada do mirnijeg života

Stjepo se priseća vremena kada je na imanju držao čak oko 50 ovaca i 40 koza, na parceli od 186 duluma. Održavao je pašnjake, kosio travu i sejao kukuruz za zimu, fokusirajući se na stočnu ishranu, dok se pšenicom i zobi nije bavio.

Danas, iako ima znatno manje životinja, Stjepov tempo života ostaje miran i u skladu sa prirodom, a iskustvo koje je stekao bogato je i dragoceno.

Ovčarstvo kao pouzdan izvor prihoda

U periodu kada je imao veće stado, ovčarstvo mu je predstavljalo značajan izvor prihoda. Prodajom jagnjadi i starijih ovaca zarađivao je oko pet hiljada maraka godišnje, što je koristio za potrebe domaćinstva.

„To mi je bila penzija“, priseća se Stjepo, dodajući da posao nije bio preterano zahtevan jer je veći deo dana provodio u nadzoru stada na pašnjaku.

Zašto je pramenka idealna za tradicionalno stočarstvo

Prema njegovim rečima, bosanska pramenka je zahvalna i otporna rasa koja retko oboleva i lako podnosi boravak na otvorenom. Ključ uspeha leži u obezbeđivanju dovoljne količine hrane za zimu.

Stjepo primećuje i promene u klimatskim uslovima: „Nekada je sneg u ovo doba godine bio do pasa, dok poslednjih pet-šest godina skoro i nema snega.“

Što se tiče tržišta, kupaca za jagnjad uvek ima, ali ključ je u proizvodnji i veličini stada.

Od deset ovaca se ne može živeti

Iskustvo pokazuje da je za stabilan prihod od ovčarstva neophodno imati veće stado.

„Od deset ovaca ne može da se živi. Mora ih biti najmanje pedeset“, ističe Stjepo, jer tek tada prodaja jagnjadi i starijih grla može obezbediti solidan prihod tokom cele godine.

Život u prirodi kao ključ zdravlja i dugovečnosti

Stjepo i danas veći deo dana provodi na otvorenom, među ovcama, što smatra jednom od glavnih tajni svoje vitalnosti.

Uz osmeh deli svoje životno pravilo: „Nemoj se najedati.“ Umerenost u ishrani i svakodnevni fizički rad na imanju, kao i vožnja bicikla, prema njegovim rečima, ključni su faktori za održavanje zdravlja i energije u poznim godinama.